|
Dole sa
demokratijom Govor kojim se brane svi slučajevi Edmund Šonenberger Za
Natašu, Danu, Nanu i Kaju
Visiflu, 1986 Predgovor Svakoga dana odlazim u sud, gde biste
rekli da duvaju vetrovi slobode,
pravde i demokratije. Ali ja tamo ne vidim demokratiju, niti slušam o
slobodi, opet ja sam advokat, a izgubio sam veru u pravdu. Kako se čovek može izboriti sa svim
tim? Pišući odbranu za sve
slučajeve! To me spašava od žučne rasprave sa sudijama, bilo da
uobičajena kritika u ovom mom prigovoru ima veze sa slučajem ili
ne. Ja prosto predam ovaj govor i pošto čitaoce pogodim kao grom,
oslobađam nežno svoje klijente neprijatne klopke u koju su upali. Ako me neko želi pravno goniti, evo
svima dostupnog primerka: moj govor kojim se brane svi slučajevi. Da li narod vlada? Najuspelija prevara u istoriji
čovečanstva je predstavljanje zapadnih zemalja kao zemalja kojima
upravlja narod. Po receptu reklama za Koka-Kolu, mediji svakog dana
dosađuju: „Sloboda, demokratija i pravna država“. Krajnje je vreme da se
ova laž raskrinka. Pogledaćemo izbliza državu koja je
očito najstarija po demokratičnosti u okolini - Švajcarsku.
Videćemo zemljišta koja se smanjuju i naselja koja pucaju po šavovima.
Od sto ljudi samo pet još uvek radi na farmi. Ostali životare u velikim
gradovima ili u nekoj drugoj pretrpanoj sredini. Da li je
narod doprineo ovom razvoju? Ne, nije! U Srcu Švajcarske nalazi se Cirih.
Prošetaćemo ovim kosmopolitskim gradom. Šta uočavamo? Fabriku za fabrikom, prodavnicu za
prodavnicom, poslovni centar za poslovnim centrom, robnu kuću za robnom
kućom, jedno za drugim nižu se mesta gde možete potrošiti novac, vidimo
ulicu za ulicom, soliter za soliterom. Čini se da ljudi tu zuje 24
časa na dan. U špicu, mase ljudi se sjure poput lavine na ulicu. Iz
solitera na posao, sa posla na mesta razonode i nazad u soliter. S vremena na
vreme, ovi ljudi okupiraju Evropske plaže ili slična odredišta. Da li
ljudi vladaju svojim svakodnevnim životom? Ne, ne
vladaju! Zamišljam Cirih pre nekih sto godina:
tamo gde Limat napušta jezero, sa obe strane reke poređano po nekoliko
kuća, jedne od njih skromne, druge ugledne i još u ono vreme zidane u
visokom stilu. Zvone zvona visokih crkvenih tornjeva i njihov zvuk se razleže
preko okolnih polja i livada. Južno odatle je Volishofen, a severno, smešten
u Glatalu je Sebah. Nekada su to bile uspavane male varošice čiji su
stanovnici na pijačne dane pešačili po 10 kilometara tamo i nazad da
bi prodali građanima svoje proizvode. Na pola puta do Sebaha je Orlikon, u to
vreme isto uspavana varošica. Danas on uživa svetsku slavu, topovi su njegov
brend. Sada tamo više nema farmera. Šta se dogodilo? Jednog dana jedan gospodin se prošetao
kroz polja Orlikona. U glavi je imao plan, plan koji je sam skovao. U svakom
slučaju nije pitao narod preko referenduma. Brzo je sa farmerima našao
zajednički jezik i polja su uskoro promenila vlasnika. Taj gospodin je
unajmio radnike koji su prvo napravili barake da bi se kasnije pozabavili
većim poduhvatom pod njegovim rukovodstvom: građenjem fabrike. Niti
je narod glasao za izgradnju, niti za to šta će i koliko fabrika
proizvoditi. Ali, jedna fabrika nije bila dovoljna.
Negde se iz zemlje morala vaditi sirovina i prevoziti na obradu, te da se
ritam rada mašina u proizvodnji ne bi remetio. Krajnji proizvod je, na drugoj
strani, kroz mnoge kanale stizao do mesta prodaje, a odatle do kupaca. Onaj gospodin je iščupao iz polja i
njiva Orlikona: rudnik, vidove transporta, fabriku, prodavnice i naravno ceo
aparat poslovođa koji će koordinirati proizvodnju i prodaju. Za
radnike su izgrađene stambene zgrade u blizini. Švamendingen i Afoltern
su se iznenada probudili poput Uspavane Lepotice, i dok dlanom o dlan, Volishofen
i Sebah je progutao grad. Gospodin i njegovi istomišljenici nisu
lako odustajali. Opet bez referenduma, cela Švajcarska se pretvorila u
Orlikone i Švamendingene. Otpadne vode iz fabrika truju reke,
kanalizacija iz stambenih radničkih blokova se preliva, a vozila koja
proizvode vlasnici fabrika zagušuju puteve. Smrad i buka zagađuju
okolinu. Iznenada, počeše da se raspisuju
razni referendumi. „Da li odobravate kredit za proširenje puta koji povezuje
Švamendingen i Orlikon?“ „Da li se slažete da se u Glatalu izgradi pogon za
obradu kanalizacijskih voda?“ „Da li želite pogon za spaljivanje đubreta
u Aubriku blizu Švamendingena?“ „Da li ste za sistem autoputeva u
Švajcarskoj?“ „Da li se slažete da se izgradi nuklearni pogon da bi se
obezbedio izvor energije?“ „Da li ste za preduzimanje bezbedonosnih mera u
cilju zaštite životne sredine?“ Vladavina
naroda može da počne. Može, nad
gomilom sranja! Pošto su gospodar poretka i njemu
slični sami stvorili čudovište zvano Švajcarska, industrijsko-tehnološki
visoko razvijenu tvorevinu, odjednom je narod dovoljno sposoban da se nosi sa
posledicama. Ljudi sad stalno moraju da rove zemlju
da bi izgradili „infrastrukturu“-eufemizam za vodovodni sistem, energetski
sistem, žice za komunikacioni sistem i kanalizaciju. Moraju se graditi putevi
i železnica da bi radnici mogli stići tačno na vreme na posao, i da
se roba može slati tamo i amo do kupaca. Ne zaboravimo đubre koje se
mora vući na deponije. Obrazovanje takođe spada u narodne
odgovornosti. O svom trošku obrazuje se masa radnika, hiljade vrsta struka
koje će gospodaru trebati za posao. Narod će nositi njegovu poštu i
isporučivati sam sebi račune, kao i opomene za uplatu, zatim
reklamne listiće koje sam gospodar šalje. Ako neko ne želi da plati,
narod će poslati uterivača dugova da naplati. Narod stražari nad posedom gospodara i
nemilosrdno progoni one koji pokušavaju ući u njegove vile i palate i
okoristiti se o njegovo bogatstvo. Stvorene su i brojne institucije u kojima
su zatvoreni i mučeni oni koji se bune ili oni koji nemaju dovoljno
moći da se hrabro i odlučno brane od diktatora. Narod daje i poreznike koji sakupljaju
takse i poreze za održavanje „infrastrukture“. Sam gospodar lično
izbegava plaćanje poreza tako što se prebacio na strane poreske sisteme
„iz snova“. Narod plaća penzije porodicama
poginulih na poslu ili u saobraćajnim nesrećama. Narodna su briga i
oni koji su preživeli kao bogalji. Poslovni poduhvati gospodara su
rezultirali cepanjem porodica. Stari ljudi su na očigled svih gurnuti u
stranu. Narod plaća službe koje brinu o njima. Ko snosi teret
zdravstvenog osiguranja? Narod! Njegova su odgovornost i sve ostale službe. Ključna stvar je da odluke o obrtu
kapitala, koji zahteva moderan život, donosi tajno sam gospodar iza
zatvorenih vrata. On ne voli da neko bulji. Narodna sposobnost je
ograničena na strpljivo čekanje odluka ispred vrata i potom njihovo
tačno izvršavanje. Gospodar sve vreme vredno zgrće
novac-izvor svoje moći. Milioni za milionima, bezmalo bilioni. Uskoro
će biti trilioni. On ne samo da gomila zlato iz prethodnih godina, ne,
on je već pretvorio i svako parče zemlje, sve rudnike, svu pokretnu
i nepokretnu imovinu, u zlato, kasa svake službe se sliva u njegovu. Čak
i voda ima svoju cenu. Nagoveštava se i porez na vazduh. Moć gospodara se prostire
neverovatno široko. Za pridobijanje naroda isti plan uvek pali: neki novi
proizvod ili neki drugi poslovni mamac će se pojaviti na tržištu.
Reklamom će se prenaglasiti kvaliteti istog, dok će se mane naravno
prećutati. Mase ljudi neće odoleti. Poput mrava nagrnuće u
tržne centre. Pre samo pola veka na policama u prodavnici bilo je svega
nekoliko desetina artikala koji su bili više nego dovoljni za život. Sada to
moraju biti milioni preskupih artikala, kvalitetno i šljašteće
upakovanih da bi namamili kupce. Narod kupuje ove stvari, iskoristi i izbaci
napolje kao smeće. Ovo je glavna odlika našeg doba koje kreira vladar iz
senke. Kako naterati ljude da rade? Metoda je
veoma jednostavna: lažete ih o bogatstvu i lagodnom životu i jednom
mesečno im uručite bednu platu. Svaki naredni mesec im izmamite na
isti način. Ova igra se nastavlja iz meseca u mesec, iz godine u godinu
i tako celog života. Ništa tako jasno ne govori o „suverenitetu“ kao
način na koji se obmanjuje „suvereni građanin“. Da li
narod upravlja? Apsolutno
ne! Demokratija nije upravljanje odabrane
grupe ljudi koja svojim samostalnim odlukama oblikuje život drugih. Demokratija
nije kada narod služi toj odabranoj nekolicini, a dozvoljeno mu je da
odlučuje samo o nebitnim ili sporednim stvarima. Svakog ko pokušava da mi predstavi
Švajcarsku kao demokratsku državu nazivam lažovom i varalicom. Dole sa
demokratijom! Ali narod je sam izglasao ovaj
demokratski Ustav! Nije lako iscenirati sveobuhvatnu laž i
treba biti više nego bistar pa ne nasesti na nju. Ali kada se klupko jednom
počne odmotavati nije potrebna magija da se razotkriju intrige. Kako su onda promoteri zapadnjačkih
„demokratija“ uspeli da navuku koprenu na oči ljudima te su ostali slepi? Jednostavno,
trikom! Predstavili su narodu poduži Ustav u
kome su prošvercovali Trojanskog konja: tu su se našle sloboda poslovanja,
sloboda trgovine i sloboda posedovanja. Praktično se Ustav licemerno
kitio rečju „sloboda“, te su se pored ovih našle i sloboda govora,
sloboda veroispovesti, sloboda okupljanja, itd. Naravno, oni koji su pisali
Ustav su znali da njihova „sloboda“ potpuno pobija sve druge elemente
inače demokratskog Ustava. Jer, već onda, oni i samo oni su
čvrsto držali u rukama moć (novac, proizvodnju, trgovinske veze,
itd). Nisu imali čega da se plaše od naroda, od onih koji nemaju ništa. Njhov se račun naravno isplatio. Sa
svojim „slobodama“ bili su u stanju da rade šta hoće i da sve okrenu
naopako. Suverenitet
Švajcaraca je postojan kao vodeni mehur, jer po definiciji jedino onaj koji
kontroliše sve vidove moći može se nazvati suvereni građanin.
Posrednik koji nesumnjivo vlada svetom i sve pokreće je novac. Precizan
pregled Ustava otvoreno svedoči da narod, koji se karakteriše kao
„suveren“, nema ogromno bogatstvo koje je zgomilao od postanja. Ne,
preimućstvo da raspolaže astronomskim sumama ostaje isključivo u
rukama male ali odabrane grupe ljudi. Ne gledajući samo na
činjenice, već i sa stanovišta Ustava, Švajcarska je bez sumnje
uređena kao diktatura bogatih - savršeni primer plutokratije. Bedna
nacija prosjaka stražari oko prestola, prevarena i porobljena od strane
gospodara koji je odavno otperjao sa blagom! „Da li ste za to da damo odabranoj
grupi, koja ima svu moć, toliko slobode da može da vam okrene život
naglavačke ako njena moć bude došla u pitanje?“ To bi pitanje
trebalo postaviti narodu. Samo bi lud čovek pristao na ovo ili
možda neko ko je već duboko zaglibio u zavisnost i povlastice kod
gospodara. Ali
demokratija bi trebalo da
garantuje da se Ustav može promeniti kada i kako narod hoće! Ne poričem da su Ustavi zapadnih zemalja
bazirani na demokratskim idejama, tj. moguće ih je korigovati. To je upravo ona koprena koja se
navlači narodu na oči! Ove „demokratske“ ideje mogu prevariti samo budalu koja ne skreće
dok ne lupi glavom. Zamislite Ustav, u kome je narod dao glas svemoćnom i
sveposedujućem kralju, a koji kaže da ga možete promeniti kad god
želite. Zar je to demokratija? Sigurno ne, već vladavina svemoćnog
kralja! U tom slučaju, govorimo o monarhiji. Kao što znamo, dozvoliti manjini, koja ima sva sredstva i moć, da
upravlja kako hoće, se zove plutokratija. I to je tako, imalo ustavnih
stavki o promenama ili ne. Monarhija ili plutokratija će se pretvoriti u demokratiju samo onda
kad narod uz pomoć ustavnih promena zbaci kralja ili plutokrate, ne samo
na papiru, već kad istinski preuzme vlast. Bez toga, sve ostaje isto. Švajcarska je ovo već isprobala. Pre nekoliko godina narodu se
pružila šansa da se po Ustavu može umešati minimalno u poslovne odluke onih
koji vladaju. Rezultati referenduma nisu promenili ništa. Razlozi su očigledni. Narod koji je ceo vek bio žrtva manipulacije i
pritiska, pokazao se kao nesposoban da ikad primi vlast! Dovoljno je bilo da
gospodari zloslutno predoče mogućnost haosa koji će nastati
ako im se ne dozvoli dalje upravljanje. Na kraju krajeva, uloge su već
podeljene: od visokih funkcionera do direktora pa sve do malog pandura koji
može da preti i tuče građane bez straha da će njemu sudska
vrana izvaditi oči. Ako bi se vrh poljuljao prilikom promena u odlučivanju, ni samo dno
više ne bi bilo sigurno. Ne bi bili ugroženi samo vladari, već cela
piramida zasnovana na strogom poretku hijerarhije. Stoga, Švajcarska mora pogledati istini u oči: reorganizacija ka
demokratiji i nije baš uspela. Slobode poslovanja, trgovine i posedovanja još
uvek su na vlasti. Plutokrate su uspele da se nametnu. Ali ljudi mogu da izabiraju u parlament svoje
predstavnike! Samo naivan čovek može da poveruje u to. Kao što putem izbora jedan
Hitler može doći na vlast, tako svako može odskočiti u Parlament. Kao
što je to zgodno rekao onaj pokojni stručnjak za reklamu: „Dajte mi
milion i ja ću vam stvoriti Švajcarsku Saveznu Vladu od vreće
krompira!“ Novac okreće svet. Jedan mališan može novčićem da usmeri
ruku prodavačice u kiosku ka polici sa žvakama. Niko ne spori da ljudi
stoje iza svega, ali oni ljudi koji poseduju novac. Nema ništa lakše nego prodati narodu svoje sopstvene predstavnike kao
bilo koji drugi proizvod i zagarantovati sebi sigurnu većinu. Čak i
potisnute manjine nemaju ništa protiv njih jer odaju utisak demokratije i
stabilnosti. Osim toga, parlament ili vlada uglavnom igraju sporedne uloge. Ali
u Ustavu se kaže da svi bez izuzetka
imaju ista prava. Stoga
svi imaju šansu. To
je demokratija! Nemojte me zasmejavati! Uzmimo gospodina
X, koji poseduje bilion, i emancipovanog gospodina Y, koji nema ništa.
Obojica počinju da posluju. Gospodin X odlazi u banku i bez ikakve
smetnje uzima kredit od još jednog biliona sa kamatom od 5%. On nalazi
sledbenike koji mu obezbeđuju posebno tržište. Sagrade fabriku i za tren
oka kasa se počinje puniti, uz 10% na sav uloženi kapital. On zadržava
10% za svoj bilion i 5% za pozajmljeni. Preostalih 5% isplaćuje banci
koja koristi taj novac da privuče gomilu sitnih dužnika. Kapital gospodina
X se već popeo na bilion i 150 miliona. Hajde da se
vratimo dobrodušnom gospodinu Y. On takođe traži zajam od banke.
„Ulažete ništa, dobijate ništa“, dočekuju ga ovim lakonskim odgovorom.
Bez obzira, on nastavlja da vredno radi. Posle izvesnog broja godina i mnogo truda
postiže skroman uspeh. Jedan milion može nazvati svojim. Gospodin X je do tad
naravno udvostručio svoj bilion i vratio banci dug. Obojica nastavljaju da rade. Posao ide uz
uobičajeni profit od 10%, tako da na kraju godine gospodin X ima preko 2
biliona i 200 miliona. U toj trci gospodin Y bespomoćno hramlje za njim
sa svojih 1 milion i 100 hiljada. Jedina mu je šansa da
bude agresivniji od gospodina X. Užasne
materijalne razlike su već postojale kada su kovani ustavi. Tako da je
demokratija u startu onemogućena. Celi Svet je jednom perfektno razrađenom metodom prevaren.
Kompletan novac teče od - notabene privatnog - amerikanskog FED-a i nacionalnih banaka, ni u kom slučaju direktno u ruke građana, već uz simboličnu kamatu isključivo u ruke banaka koje pripadaju super bogatim. Oni taj novac sa zelenaškim kamatama dalje daju onima koji bi rado da budu plutokrate, i ostalim sitnijim dužnicima. Poslednji i zadnji novčić u protoku, je znači ništa drugo nego pokazatelj konstante kamatnog bankarskog dugovanja. Eksponencijalnim rastom sume novca u knjigama i trezorima gospodara, koji se odmah ponovo vraća u kreditni posao, eksponencijalno rastu i dužničke kamate.
Da bi se dug poravnao, potpuno porobljene narodne i radne mase moraju proizvoditi i uvaliti potrošaću sve više prije ili kasnije kao otpad bačenog smeća. I iznad toga, svako sa cirkulišućim novcem, svakog tera do iznemoglosti. Kompletnu ljudsku delatnosti kontroliše samo još Mamon. To je znači to što gospodari ljudi odobravaju: smisao života koji tužniji ne može biti. Dole sa njima! Da,
ali zar želite uslove kao u Rusiji? Poslednji kec u
rukavu gospodina X! Kad ga čujem da to kaže, odmah ga zamišljam u Rusiji
kao kod kuće. Siguran sam da bi se on i tamo ubrojao u vladare i govorio
bi ruskim kritičarima o zlu kapitalizma. I na kraju, tako
je! Ono što mi
osuđujemo kod Rusa dešava se isto na zapadu, samo pažljivije skriveno.
Slučajevi gaženja ljudskih prava se samo nižu. Kod nas se rat
vodi i za vreme mira: bitku vode čuvari i kršioci reda. Smrtonosne rane,
mučenja, zverska prebijanja i slične stvari su svakodnevne pojave.
Mogu ovo da tvrdim jer sam to video svojim očima i ne moram se pozivati
na reči pokojnog profesora prava Petera Nola koji je poredio
krivični sud u Cirihu sa Turskim fašističkim vojnim sudom. Mislim, takođe, i na svakodnevnu klanicu
po ulicama i mestima rada. Svako ko seda za volan (uključujući i
one koji su zaduženi za opasne poslove) zna i suviše dobro da greše i ljudi i
mašine. Zna da i on i drugi učesnici u saobraćaju mogu posatati
nemarni ili da tehnika može zakazati. Isto tako zna da starci i deca često prelaze ulicu
vrlo nepažljivo. Svaki put kad upali motor svog opasnog vozila mora da
očekuje najgore. On prihvata ovo. To se zove potencijalna namera, što je
isto što i namera. Ako bi neko poginuo to bi bilo ubisto s predumišljajem. Samo zamislite paniku među
proizvođačima automobila, kada bi neki sudija merio slučajeve
ovom jedinom pravom merom. Niko ne bi više smeo da vozi jer bi to bilo
ubistvo iz nehata ili planirano ubistvo i stoga krivično delo. Velika
profitabilna industrija bi se samo ugasila! Sudije, i sami vozači, pretenduju da
optuže osobu samo za ubistvo iz nehata. Znači, dozvoljava se dalji
pokolj žrtava na putu. Dakle, na zadovoljstvo velikih industrijalaca,
izvestan broj ljudi potpisuje u ugovorima sopstvenu presudu na smrt. Prisećam se lokalnih psihijatrijskih
bolnica. Pre nekoliko godina uspeo sam uz veliki trud da oslobodim jednog
čoveka koji je tamo boravio više od 20 godina podvrgnut svakodnevnim
„terapijama“ neurotoksičnim supstancama. Morao je trpeti užasnu sudbinu,
poput onog poznatog Rusa koji je prognan u čovečnije okruženje i
koga zapadna propaganda proziva da bi skrenula pažnju sa sopstvenog prljavog
veša. Molim vas, ostavite se Rusa. Posle provedenih više od godinu dana u
komunističkim zemljama, mogu slobodno da kažem da istok nije bolji od
zapada i obratno. Još da dodam: proveo sam i 9 meseci u Africi.
Osećao sam se kao da odlazim iz lošeg u gore, putujući iz
Švajcarske u tropsku Afriku. Međutim, po povratku u Švajcarsku,
izoštrenijeg oka, osećao sam se kao da sam pao sa konja na magarca. Dole sa ustavnom državom! U svojoj profesiji kao akvokat imao sam
priliku da sedim prekoputa klijenata i slušam njihove probleme, koje
obično izazivaju plutokrate. Da bih postigao dogovor često dolazim
u dodir sa protivnikom - kod poslovnih nesuglasica obično je to neki
podređeni vlasnika fabrike. Ukoliko ne uspemo da se dogovorimo,
slučaj često dospe na sud. Kod kriminalnih radnji - moja
specijalnost - obavezno zahtevanje kazne za optuženog neminovno znači
borbu na sudu. Tamo se „pravda“ zadovoljava i to je prevara ne manja od
one sa demokratijom. Zamislimo da je gospodin Provalnik uspeo da pronađe ulaz do odaja
gospodina X. Ovog gospodina smo već upoznali. Njegovo bogatstvo se u
međuvremenu uvećalo - imajte u vidu kamatu na kamatu i
nepredviđene dobiti od ulaganja - na 2,5 biliona. Gospodin Provalnik se rado poslužio i uzeo 10
hiljada. Ali, sreća mu se nije dugo smešila. Usred velikog slavlja sa
prijateljima u kafani, policija ga hapsi i stavlja iza rešetaka. Da bi ga
pustili, on odmah priznaje, zatim traži mene i najmi me kao svog branioca. Zbog neverovatne aljkavosti tužioca, koju
niko nije primetio, dva različita suda su dobila izveštaj o optužnici sa
svim propratnim kopijama o slučaju. Jedan od tih sudova - i tu se
sreća ponovo smeši mom klijentu - sastavljen je od tri levičarske
POCH sudije, a drugi od tri desničarske SVP sudije. Pomalo zbunjeni, uskoro smo pozvani na dva
različita glavna suđenja. Istražili smo zašto, otkrili grešku i
prećutali. Našli smo se u sudnicama ubrzo, jedan za
drugim danom. Po već uvežbanom scenariju tražili smo oslobođenje od
optužbe oba puta. Jedini dokaz protiv mog klijenta bilo je njegovo priznanje,
koje on povlači i u jednom i u drugom slučaju. Presuda će nam
biti poslata u pismenoj formi - tako nam je rečeno. Napuštamo sudnicu sa nestašnim osmejkom na
licu, jer već znamo šta sledi. POCH sudije se naravno energično
protive načinu zarađivanja gospodina X i, smatrajući njega
najvećim lopovom, pokazuju simpatije prema mom klijentu. Sa druge strane, za SVP sudije moj
klijent je taj koji je lopov, a gospodin X je uvaženi građanin. Presuda
je odrazila njihove stavove: levičari nalaze da moj klijent nije kriv i
njegovo povlačenje priznanja je uvaženo. Desničari ga proglašavaju
krivim i povlačenje priznanja se ne uvažava. Ne morate čitati Tuholskog i njegov prikaz nemačkog pravosuđa,
koje osuđuje mnogo više levičare na smrt nego desničare, da
biste shvatili da su moje pretpostavke, ne računajući aljkavost u
ovom slučaju, bile zaista tačne. Ovde se može postaviti pitanje kako to da sudovi niže i više nadležnosti
mogu drugačije da sude o istim činjenicama jednog slučaja.
Ovakvih primera ima koliko hoćete. Zahvaljujući njima prevara se otkriva. I desničarske i
levičarske sudije, niži i viši nivo nadležnosti, oba puta ispred sebe
imaju isti zakon. Shodno tome, trebalo bi da izgovore istu presudu, kada se
već radi o istim činjenicama jednog slučaja. Slučaj je isti, zakon je isti, ali su presude različite???
Lako je odgonetnuti. Sudije su
različite! Nijedna od ovih presuda ne izražava pravdu, već samo različito
mišljenje sudija. Što se više razlikuju njihova moralna shvatanja i pogledi
na svet, to su različitije i presude. Da bi se ovo sprečilo, postoje stroge selekcije u pravosudnom
sistemu, zahvaljujući kojima se mišljenja ne razilaze baš toliko.
Primeri poput onog nemačkog okružnog sudije (moje poštovanje!) koji je
zloglasno određivao samo minimum kazne dok nije otpušten, ne mogu se
uzeti za standard. Ako ostavimo po strani laži o pravosudnom sistemu, bez pogovora ćemo
naleteti na priču o moći. Oni koji je poseduju, ne samo da
određuju kako će izgledati pravda, već i druge dve državne
vlasti zapadnih plutokratija. Svi znamo za rasprave u parlamentu: POCH i
družina hoće ovo, dok SVP i kompanija hoće ono. SVP ionako ima
većinu glasova pa se svaki put unapred zna da će pobediti. Ovo nema
veze sa pravdom, već samo sa moći. Dole i sa ustavnom državom! Ukoliko još hoćemo ukratko da predstavimo vezu između „naroda i
države“, shvatićemo da narod ustvari čisti govna za vladarima, a
sama vlast organizuje i tera na čišćenje. Privilegije bogatih; dužnosti naivnih. Do sad smo već zavoleli gospodina X, pa ćemo ga pozvati da se
još malo druži s nama. Poznato nam je njegovo bogatstvo. Uzgred, ove godine u
knjigama je zabeležen profit od 250 miliona. Neko mu izgleda duguje poveću
sumu novca! Vratićemo se na to. Gospodin X je predao staranje o svom carstvu petorici lukavih i
ambicioznih ljudi koji čine Upravni odbor, a na mesto njihovog
predsednika postavio je istaknutog, energičnog i sumnjivog starijeg rukovodioca.
Ovaj tim, ukrašen svim mogućim menadžerskim sposobnostima, vodi ovaj ceo
šou tako dobro, da se vlasnik samo mora pojaviti na redovnom godišnjem
zasedanju i proveriti da li četvrt biliona zaista leže na račun. Zaista leže... Gospodar svoje vreme lako i slobodno raspoređuje. Živi u predivnoj
palati, putuje po celom svetu i zaista zna da živi život - pravi bon vivant!
Kada mora da plati račun, samo izvuče pištolj - ups, pardon -
htedoh reći čekovnu knjižicu. Čekovi naravno svi imaju
pokriće. Malo smo se već zamorili od „napretka“ monsinjora X. Vratimo se
prosečnim građanima. Učtivo ćemo jednog od njih nazvati
gospodin Z, ili samo Z. On živi u soliteru u Švamendingenu, a radi u fabrici
u Orlikonu. Stan gospodina Z ima sve udobnosti. Skoro je staru kuhinju i
staro kupatilo zamenio najnovijim. Posle toga je naleteo na poštara i dok se,
jadnik, nadao ljubavnom pismu, shvatio je da je u pitanju povećanje
stanarine. U relativno malu dnevnu sobu uspeo je da uglavi impresivne zidne police,
garnituru nameštaja, TV naravno, i pored toga nešto blještavo, ne razumem se
baš najbolje, ali mislim da je u pitanju muzički stub. Bezbroj malih
lampica juri, treperi i žmiga u svim mogućim bojama. Iz pristojnosti
nećemo zavirivati u njegovu spavaću sobu. Verovatno je u redu.
Umesto toga, brzo ćemo ispitati i ostale prostorije koje on deli sa
ostalim stanarima zgrade: stepenište i vešernicu. Gospodina Z jednostavno nisu zvali kada je zgrada projektovana. To što se drugi stanovi ne razlikuju od njegovog, njemu izgleda ne smeta.
„Vidi, vidi, jednakost u pravima je stvarno postignuta“, neki put sebi
progunđa. Kola koja s ljubavlju čisti svake subote, drži parkirana na ulici.
Ne treba posebno naglašavati da su kupljena na rate kao i svo već
pomenuto pokućstvo. Rano ujutro - dok se još nije razbudio - reklamni spotovi i svakakvo
brbljanje mu bombarduju sluh. „Aha, vreme je“, pomisli. Bez daljnjeg, brzo
hvata autobus i uspeva da stigne na vreme na posao u Orlikon. Gospodin Z radi na traci, a pošto je ona već u pokretu, on treba
samo da se uključi. Odmah upada u posao. Prašnjavo je i bučno, ali
navikao je već. Pauza za ručak, zvono, odjava sa posla i autobus
nazad - eto ga opet u stanu. Malo skreće sa puta do pošte gde čeka u redu da plati
račune. Njegova plata ih baš i ne pokriva. „Nadam se da će biti
povišice za Božić“, misli se. On naravno ne shvata da se novac iz pošte
usmerava na račun gospodina X koji se penje već na treći
bilion. Pošto je malo utučen, Z uskače u kola i odlazi da prozuji po
tržnom centru. Gleda ovo, gleda ono, i umesto da kupi video kasetu kao što je
planirao, kupuje na otplatu - kompjuter. Prodavac ga ubeđuje da će
pomoću kompjutera moći da postigne neverovatne stvari. Kod
kuće, njegov pokušaj da ga upotrebi u reklamirane korisne svrhe se pretvorio
u fijasko. Smešta aparat u zidnu policu, uz što manje buke - jer po
kućnom redu - ne sme da uznemirava susede koji žive iza „papirnatog“
zida. Ostatak večeri provodi ispred televizora posađen kao biljka.
Ono što će se dešavati sledećeg dana i sledećih 49 sedmica,
godinu za godinom, već znamo. One tri sedmice provodi na plaži koju smo
već pominjali. U Švajcarskoj imate par hiljada X-ova i
nekoliko miliona Z-ova. X-ovi udružuju ogromni kapital koji mora donostiti
sve veći prihod svake godine. Zadatak je mnogih
Z-ova da stvore bilione na postojeće bilione za X-ove. To je ludost! To nema veze sa
slobodom, demokratijom i ustavnom državom, nikakve veze. Dole sa svim tim! Šta nam je činiti? Moramo se dobro pomučiti misleći zašto bogatima stvarno treba
gnusna laž o demokratiji. Istorija nas uči da je vlast uvek bila u
rukama tirana ili oligarha. Narod je jedino bio zadužen da nekad nekog skine
s vlasti da bi došao drugi, koji će opet obavljati posao prethodnika. Upravo se zbacivanja i plaše vlastodršci. Zbog toga se i kriju iza laži
da moć nije zaista u njihovim rukama. U stvari, pokazuju se vrlo glupi. Ne moraju da se
kriju jer - demokratija je neostvariv ideal. Nije je nikad bilo, niti će
je ikad biti. Lakše bi bilo kamili proći kroz iglene uši. Otkako se zna,
čovek je uvek bio isti. Ljudski mozak se nije povećavao. Sa istim gnevom su ljudi ulazili u
rat, i kada bi se gnev stišao govorili su o miru. Čak i kada je
društvenu piramidu potresala oluja, njen vrh je uvek ostajao gore. Da je Švajcarska
jedna od najstarijih demokratija je običan mit. Od njenog osnivanja uvek
je bilo slobodnih i neslobodnih, Štaufaheri i Redinzi su uvek imali sluge.
Vlasti su poslale kneževe u svim mogućim pravcima. Gradovi su pregazili
seljake. Ja sam sedam godina živeo u unutrašnjosti Švajcarske, na selu. Tamo
upravnička mesta ne zauzimaju demokrate, već lokalni kraljevi, ali
su i oni nečije sluge. Čak i u starim kantonima oseća se
vladavina gospodina X-a iz senke. Da su plutokrate
već u početku usadili u narodnu svest ovu vezu zavisnosti, ljudi bi
im poslušno jeli iz ruke. Ništa ih tada ne bi zaustavilo na njihovom
plutokratskom putu. Iskreno govoreći, kralj koji je izjavio: „Država, to
sam ja“, je manje odvratan od današnjih šarlatana koji tvrde narodu: „Vlast
ste vi“. Kukavičluk poslednjih zasenjuje navodnu veličinu njihove
tvrdnje. Ako neko pokuša
da u istoriji čovečanstva pronađe smisao smene ratova i mira,
uvek može da uoči krajnosti koje su im prethodile. Poštovani vladari
nikad nisu imali razloga za strah. Ovih dana je
očigledna još jedna katastrofa koja se nadvila. Krajnost koja je
uočljiva danas je narodna glupost da uprkos svemu predaju poslednju paru
plutokratama i drskost ovih da ponovo ulože taj novac u svoje nove poslovne poduhvate.
Spirala se okreće. Dažbine se sve više nameću narodu. Jedna mala
varnica je dovoljna da ponovo zapali ceo svet. Šansa da se opamete oni
nezajažljivi praktično ne postoji. Šta je
činiti čoveku koji niti je gospodar niti sluga, koji ne pripada ni
plutokratama ni narodu? Da gleda do kraja ovu predstavu? Da zbriše? Da se
buni? Da skloni glavu na sigurno? Da čeka pucanj ili bombu? Da ostane svoj gospodar! Ako preživimo, znaćemo da li smo se dobro savetovali. |
|